Problemi mladih-Psihoinfo.com

Problemi mladih

Dakle, imam 20 godina i ne znam da li se ovo moze nazvati problemom, ovo je vise neka opterecenost. Ove godine sam polagao prijemni na jednom fakultetu i nisam upisao, pauziram godinu, tako da imam i previse slobodnog vremena. Strasno sam uporna i ambiciozna osoba. Ali, ne znam zasto non- stop razmisljam o nekim stvarima na koje ni veliki umovi nisu dobili odgovor. Pitam se sta je svrha zivota, cemu ja tezim, gde idem, gde sam ja to izabrao put kojim se krecem, da li cu nesto postici u zivotu i sta zapravo zelim od zivota. Osecam kao da necu doziveti mnoge stvari, da necu imati uspona i padova, dobrih i losih dana- jer sve je to ono sto cini zivot. Imam utisak kao da drugi zive neki poseban zivot. Onda se pitam sta znaci verovati u sebe, ici ka cilju(nije to neki kafic u gradu pa da krenem ka njemu i kako uopste krenuti na taj put). Sve je to smesno, jel da?! Mozda se zbog ovog neuspeha na prijemnom osecam beskorisno, svi su pokazali prstom na mene posle tog neuspeha, govorili da sam razmazen, da je trebalo da upisem nesto drugo, ali ja nisam takva osoba- ne pristajem na kompromis. Uzasavam se prosecnosti. Imam snove, kao sto ih svi imamo. E sad koliko su ono ostvarljivi...Osecam se kao da jos uvek trazim sebe i da ne znam sta hocu. Ponekad verujem da je uspeh stanje uma i da kada pocnemo sebe smatrati uspesnim mi smo vec uspesni. Mada, to je apsurdno. Kazu i da uspeti znaci prihvatiti neuspeh za neuspehom ne gubeci entuzijazam. Kako se stize do uspeha??

Sta zapravo znaci biti  svoj u danasnjem vremenu? I sta znaci "boriti se"? Gde je to mesto gde bi trebalo da se borimo? I s' kim??

Veliko hvala

Postovani,

Sigurno nikada nije smesno kada neko pati, i nista sto izaziva patnju ljudima nije sitnica.

Ne znam da li ce vas to utesiti ili razocarati ali mnogi mladi ljudi se osecaju slicno kao vi. Mada vam deluje da se samo vama to desava I da se samo vi tako osecate, a da drugi ljudi zive “normalne”zivote- to uopste nije tako. Naravno, kada imamo neku muku, cini nam se da je ona najveca na svetu i da smo potpuno jedinstveni I sami sa svojom mukom. Ipak, mnogi mladi ljudi kojima se desilo to sto se vama desilo, a to je da ne uspeju da upisu fakultet iz prvog pokusaja, reaguju vrlo slicno kao vi. Naravno, to ne znaci da treba da se pomirite sa svojom patnjom ili da ne treba nista da preduzmete. Samo hocu da istaknem da ni u kom slucaju niste “ruzno pace”. Ima mnogo ljudi sa slicnim iskustvom kao sto je vase. Ako se malo potrudite, sigurna sam da mozete da upoznate srodne duse, i mislim da bi vam to dosta pomoglo da se osecate bolje i da pronadjete adekvatnije resenje od jednostavnog spekulisanja o mogucoj ili nemogucoj buducnosti.

To sto ste poceli da se bavite pitanjima smisla zivota I sl. nije neobicno za osobe vaseg uzrasta (adolescente). Kada se suoce sa problemom, sa nekim razocarenjem ili pretnjom, mlade osobe vrlo cesto pribegavaju mehanizmu odbrane koji se zove intelektualizacija. Mehanizmi odbrane su normalne funkcije psihe I sluze tome da ocuvamo samopostovanje I osecaj sigurnosti. Intelektualizacija je jedan od tih mehanizama odbrane- to je pokusaj psihe da definisanjem apstraktnih, uopstenih resenja, na nivou ideja savlada konkretan problem- po principu “ako razumem problem onda sam ga resio”. Iako to apstraktno razumevanje daje osecaj sigurnosti I utisak da smo ovladali problemom, to na zalost ne mora da bude slucaj. Naime, konkretan zivot je mnogo komplikovaniji od bilo koje ideje, formule ili principa, i uvek nas iznova iznenadi obrtima koje nismo mogli ni da pretpostavimo.

Dakle, hocu da kazem da je razumljivo I sasvim uobicajeno da se neko vasih godina i suocen sa problemom kakav vi imate, ponasa na nacin kako se vi ponasate. Naravno, pravo pitanje je, sta da ucinite da izadjete iz tog jalovog intelektualisanja? (inteligentno promisljanje svakako nije lose ukoliko sluzi resavanju problema, ali ako se bavi samo sobom i ne sluzi resavanju konkretnog, realnog problema, onda nije dobro).

Najpre bilo bi dobro da se druzite sa ljudima vaseg uzrasta. Razmenom iskustava naucicete dosta i o tome kako da izadjete iz svojih problema. Zatim, bilo bi dobro da se bavite necim, mozda i da se zaposlite do sledece godine i novog pokusaja da upisete zeljeni fakultet. Svako iskustvo je jedan stepenik u sazrevanju, a upoznavanje novih ljudi kroz poslovne kontakte moze samo da vam pomogne na mnogo nacina (u nalazenju posla kasnije, u davanju i dobijanju prijateljskog saveta i podrske i sl.)

Srdacni pozdravi

Psihoinfo tim

Imam jedan problem,koji nerazumije niko,pa čak ni profesori u školi u kojoj idem.Prije svega sasvim sam normalna osoba i dokazano je.Spadam u grupu osoba koja imaju dosta kvaliteta,i mogu da uspiju,al sam jako lijena.Naime imam 16 godina,ne znam kako čete reagovati,al u školi u koju idem.Tj srednja škola,sviđa mi se jedan profesor,koji je dosta,dosta strariji,al u tom pogledu on nije jedini u mom životu.Ove probleme imam od svoje 7 godine da mi se sviđaju straije osobe,ne znam šta se sa mnom dešava.Iskreno bila sam sa psiholozima i kažu svi.Ma sve je to uredu,al kako uredu od 7 godine.No ja ništa ne radim oko toga,samo je sviđanje,ponekad zaljubljenost,al kontakta privatnog sa tim osobama nema.Zadnji put bilo je to 23 Oktombra,ovaj profesor,evo šaljem vam njegovu sliku,da se bolje orijentišete koji je naslici.Šta ja vidim u njemu ni sama neznam.Ispričaču vam svoj život naime ovamo nema ko da to razumije.Moj otac je mene od malih nogu nazovimo zlostavljao i maltretirao.Nije mi dao apsulutno da izađem vani i da se družim,niti je koga puštao u stan da se ja družim,niti mi je dao da nosim odječu normalno kao djevojčica,nije mi dao haljinicu obuči,pa ni suknju kao djevojčica,problemi i problemi.Stid me izači napolje,svi bulje u mene,i ismijavaju me što se nosim kao muško i tako se ponašam,al tako mi je to ostalo i ne mogu da promjenim nikako.da li mi nekako možete pomoči,dati savjet,ili nešto.hvala lijepa.Pozdrav veliki.

Postovana,

Mislim da bi bilo dobro da porazgovarate sa psihologom u vama najblizem vecem mestu. Mozda bi bilo najbolje da to bude neki partnerski ili porodicni psihoterapeut (na internetu mozete da potrazite I pod nazivom “sistemski psihoterapeut”). Samo radi orijentacije saljem vam link da biste videli cime se u principu bave ovi terapeuti.

psihoterapija.net/index.php

Nemojte shvatiti da vam preporucujem konkretno tog terapeuta. Verujem da ima veliki broj dobrih terapeuta, koji mozda i za vrlo kratko vreme mogu da vam pomognu da bolje shvatite svoj problem i da ga resite.

Ako vam se svidi neka starija osoba, to nije lose samo po sebi, ali ako vam se SAMO i UVEK svidjaju mnogo starije osobe, mislim da to nije bas dobro za vas. Takodje to sto se ne oblacite i ne ponasate saglasno svom polu, mislim da nije najbolje za vas, ali je uz psiholosku pomoc resivo. Mislim da bi vam koristilo da to prevazidjete jer bi vam unapredilo i ulepsalo zivot.

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

..............................................................

Pozdrav,
 
imam jedno pitanje, i želim dobiti stručno mišljenje o mom problemu. Dakle, imam 15 godina, i uzimam stalno robu od svoje sestre koja ima 19 godina. Ponekad ju pitam za dopuštenje, ali u većini slučajeva ne pitam dali mogu nositi njenu robu. I ona kada primjeti da sam joj ja nešto uzela počne histerizirat (počne se trest, lupat šakama svom snagom u zid, lupat vratima, plakat i uđe u moju sobu i cijelu sobu razbaca- doslovno razbaca sve ladice preokrene van, svu robu pobaca po svim dijelovima sobe itd.) A kad ona uzme neku moju stvar ona kaže da je to uredu jer ja stalno uzimam  njenu bez pitanja pa ne mora ni ona mene pitat... Ja joj u tom slučaju ne mogu ništa jer ona stalno zaključava svoju sobu gdje god ide (bilo na wc, van, na fax) soba je skoro uvijek zaključana. Tako da, i da hoću ne mogu joj pokazat kako je kad joj neko preokrene sobu naopačke. Ona je inače jako nervozna osoba po prirodi. I sad mene zanima dali je normalno da osoba od 19 godina, koja bi već trebala bit zrela osoba, reagira na način koji ona regira?? Ona zbog jedne majice napravi DOSLOVNO skandal?? Dali ona ima nekih psihičkih problema, ili je to normalna reakcija kod ljudi kad je u pitanju odjeća??
 
Nadam se objašnjenju i brzom odgovoru, hvala
 Vrlo nesretna sestra Lidija

Postovana Lidija,

Kaze se da je za tango potrebno dvoje. Ako se vec pitate da li je u redu da vasa sestra tako reaguje kada uzimete njene stvari, onda mozete da se zapitate i da li je u redu da joj vi to radite i da je “nervirate”. Zar se ne zapitate zasto je to toliko nervira i sta ona misli i oseca prema tome? Mozda ima neki valjan razlog, zar ne? Dakle, niste ni vi tu bas “mala maca”(= skroz nevini). Sada cete vi verovatno reci “pa i ona uzima moje stvari”. Ok. Zasto onda i vi ne zakljucavate vasu sobu? Problem je, dakle, prakticno resiv.

Zar niste obe u toj situaciji jednako odgovorne? Obe uzimate tudje stvari i obema to smeta. Mozda vam samo smetaju razliciti apekti tog konflikta i mozda razlicito reagujete, ali vam ipak obema to smeta…Uostalom, da vama licno ne smata ne biste poslali pitanje psihologu.

Iako su zakljucavanje soba i ostali oblici “ratnih mera”primenljivi, mislim da to ipak nije najbolje resenje. Bilo bi mnogo bolje da porazgovarate prijateljski, otvoreno, iskreno i sa najboljim namerama sa svojom sestrom. Vi mozete da budete ona mudrija i zrelija sestra ako prvi pruzite ruku i ponudite razgovor. Pitajte je sta ona misli o tom problemu koji imate, sta je tu nervira i kako ona misli da to moze da se resi. Skoro sam sigurna da ako vi pokazete dobru volju i vasa sestra ce odgovoriti sa dobrim namerama. Kroz razgovor mozete da postignete jedan razuman dogovor o tome kako cete (i da li cete) koristiti tudje stvari. Ako postignete dogovor, ja vam predlazem, da ga stavite na papir i potpisete. Tada ce vam obema biti lakse da ne povredjujete dalje jedna drugu, jer cete imati pisana pravila “fer pleja”.

Sa nadom da ce vam ovaj mejl pomoci da nadjete resenje za svoj problem,

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

......................................

Bok.
Lutajući po netu u potrazi za nekakvom pomoći naletila sam i na vas.
I drago mi je što jesam, ulijeva mi povjerenje što postoje ovakve stranice gdje putem maila mogu
otvoreno i anonimno razgovarati sa stručnom osobom.
Ovo je društvo previše konzervativno i znam da bi odlazak psihologu osudilo.

Da počne sa svojom pričom.
Imam dečka već godinu i pol i stvarno uživam s njim, ali problem je što on uporno daje neka
svoja pravila zbog toga što sam ga prije pola godine prevarila i oprostio mi je. Ja sam svijesna
svoje greške i kajem se. Mislim, mogu lagat vama i njemu i svima da se ne kajem, ali sebi lagat
neću. Do toga mi je dečka stalo, volim ga kajem se zbog svega i stvarno sam se od onda potrudila
da mu to pokazem i mislim da sam uspjela.

Osjećam se jako povezano za njega. Imam 16 godina. On ima 17, ali stvarno trudi se oko mene,
ponaša se prema meni kao prema princezi, ali na neke sitnice greške ragira preburno i čak i je
nekoliko puta u svađi rekao da ga zaboravim, da je gotovo. Ja to ne mogu. Znam da sam mlada, i bla
bla tako dalje, ali njega stvarno volim i usprkos svim godinama velike smo situacije i probleme
zajedno pobijedili i prešli. Želim ostati s njim, ali jendostavno želim se osjećati sretno
uz njega, a osjećam da taj osjećaj u zadnje vrijeme gubim.On kao da izbjegava o tome
razgovarati, ne želi valjda sam sebi priznati.
Ne znam, odlična sam učenica, ljudi me vole. Vedra sam i uvijek želim pomoć ljudima.
Ali sada, u zadnje vrijeme nažalost ni sama sebi ne mogu pomoć. Molim vas da mi pomognete i oprostite što ovo "vas" i "vam" pišem malim slovom - razlog je što ne znam dal se obraćam jednom psihologu ili timu specijalista.
Molim vas pomognite mi.

Unaprijed hvala, Kristina

Postovana Kristina,

Ako dobro razumem, vi ste njega pre pola godine prevarili i tek nakon toga su poceli problemi. Pre toga je, ako dobro shvatam, sve bilo OK.

Dakle, nakon vase prevare on je poceo da vas kontrolise (postavlja pravila), i to je uglavnom ono sto vam smeta. Takodje vam smetaju i njegove burne emocionalne reakcije i nespremnost da otvoreno razgovara o tom.

Vi sada zbog toga svega verovatno osecate mesavinu kontradiktornih osecanja i to vas zbunjuje. Naime osecate se krivom zbog prevare, osecate ljubav prena svom mladicu i zelju da budete zajedno, ali i strah da ce vas on napustiti. Takodje osecate i da vas on “gusi”, sputava svojim (po vama) nepotrebnim zahtevima i kontrolom.

Sa druge strane, vas mladic verovatno oseca takodje veliku privlacnost prema vama (jer u protivnom ne bi ostao sa vama uprkos prevari), ali ga muce i sumnje da li cete ga opet prevariti i onda to pokusava da preduhitri time sto ce vas kontrolisati.

Dakle, oboje ste “razapeti”izmedju vise kontradiktornih osecanja. Vas mladic je, pretpostavljam, na emocionalnim mukama, jer sa jedne strane vas voli i zeli da bude sa vama, a sa druge se plasi da ce opet uloziti osecanja u vas a vi cete ta osecanja izneveriti. Zato, verovatno, ponekad naprosto hoce da “presece” te muke time sto ce raskinuti vezu.

Mislim da bi bilo najbolje da pokusate da otvoreno razgovarate o svemu sto se desilo. Treba da znate da je muskarcima teze da izraze svoja osecanja i zato bi bilo dobro da vi zapocnete tako sto cete mu najpre objasniti zbog cega ste ga prevarili. Mislim da on (cak i ako nije svestan toga) zudi upravo za odgovorom na to pitanje. Uostalom, kako biste i vi sami imali poverenja u nekoga ako vam ne bi bilo jasno zbog cega je on ili ona postupio kako je postupio? Jer ako ne razumemo zasto neko radi to sto radi, onda ne mozemo ni da predvidimo njegova ili njena buduca ponasanja i postajemo sumnjicavi.

Dakle, ono sto vam predlazem je da zapocnete otvoren razgovor ne tako sto cete ga pitati da vam on objasni svoje ponasanje, nego tako sto cete vi njemu objasniti vase ponasanje, i vasa osecanja. Kada mu “otvorite svoje srce”, mislim da ce i on vama otvoriti svoje.

Mozda bi bilo dobro da, nakon sto mu objasnite svoje ponasanje (prevaru) i svoja osecanja, pokazete ovaj mejl i iskoristite ga kao podlogu za otvoren razgovor o brigama koje vas muce i nacinu kako da ih prevazidjete.

Zelim vam puno uspeha.

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

...........................................................

Evo ovako moja najbolja prijateljica živi u jednom malom mijestu u Hrvatskom Zagorju.Ona ima 16godina i zabrinuta sam za nju.
Danas sam pricala s njom,ima obiteljskih problema,ne velikih ali ima, boji se da se nece moci upisati na željeni fakultet,dobra je ucenica.
Ne može se vezat za ljude,u njenoj dobi bilo bi normalno imati decka ali ona se boji vezati za nekoga,boji se da se ne zaljubi i da popusti u školi....
Takodjer kaže da kada ona isprica svoje probleme da se neosjeca bolje,vec još gore.
Danas mi je pricala o samoubojstvu....ne znam možda je to samo faza...al svejedno sam zabrinuta za nju...jel mi možete rec kako da joj pogognem,šta da kažem?
Hvala!

Lea

Postovana Lea,

Dobro je da vasa drugarica ima tako briznu prijateljicu. Takodje je pametno sto ste mi se obratili.

S obzirom da vasa drugarica spominje samoubistvo, trebalo bi sto hitnije da se reaguje. Po mom misljenju bilo bi najbolje da kontaktirate psihologa u njenoj skoli I kazete ovo sto ste I meni rekli. Taj psiholog je na “licu mesta” I najbolje je upucen sta dalje treba preduzeti.

Ako u skoli ne postoji psiholog ili ne mozete da dodjete do njega/nje, mozete da obavestite I roditelje svoje drugarice (roditelja koji nije bolestan) I da zamolite da o tome porazgovara sa njihovim kucnim lekarom, koji ce opet znati sta treba uciniti u toj situaciji.

Vasa drugarica nije nenormalna, vec ima vise teskih okolnosti u njenom zivotu I potrebna joj je podrska I pomoc da te teskoce prebrodi na najbezbolniji nacin.

Zelimo puno uspeha vasoj drugarici

a vas srdacno pozdravljamo

Psihoinfo tim

.......................................

Imam 12 godina i problem  ali  ne  znam   kako  da  ga   resim .Sa  mamom I tatom nemam dobru  komunikaciju. Bratu (8 godina) svi  popustaju jer  je  mladji   I  stalno  mene mama  stavlja  u  kaznu  ako  neko  nesto  pogresi  I  ne da  mi  da  izadjem iz  sobe.NE  znam  kako  da  ostvarim  bolju  komunikaciju  sa  njima(razgovor  ne  pomaze  jer   mama  nikad  nema   vremena  za mene  a  tata  mi  je  stalno  za  kompijuterom.
A drugi  problem  je   sto  ja  odem  u sobu  I  placem  zbog  situacije  u  kuci  al  da  me niko  ne  vidi  I  nikome  ne  govorim  o svojim  problemima,u  skoli  mi  je uspeh  mnogo  pao    imala   sam 1 iz  fizike  na  polugodistu  ali  sam  nap.iz  geografije   super  I  kad  dobijem  tu  5  mama  kaze  dobro  I  ode  nesto  da  radi  a  kad  joj  kazem  za  neku  drugu  losu  ocenu  otera me  u  sobu  da  ucim  a  ja  se samo  nerviram.Vise  uopste nemam   zelju  za  ucenjem   samo  placem   I  nerviram  se.Sta  da  radim?Kako   da  popravim  komunikaciju  sa   njima   I  da  mogu   normalno  da  ucim?

Mira



Draga Miro,

Mislim da gresis sto se zatvaras u svoju sobu I places I nerviras se u tajnosti. Tako ce tvoj problem ostati samo tvoja tajna i nece se resiti. Bilo bi najbolje da kazes mami I tati otvoreno sve to sto si I meni rekla. Objasni im razloge zasto si tuzna i nervozna- kako se osecas I sta mislis (da mislis da oni nemaju vremena za tebe I da su pristrasni prema mladjem bratu, tj. da tebe okrivljuju za sve i da se zato osecas tuzno I povredjeno). Objasni im da ti je toliko tesko da si cak popustila u skoli.

Ako ovo ne “upali” I mama I tata I dalje “nemju vremena”, mozes da se obratis psihologu u tvojoj skoli. Psiholog moze da pomogne I tebi I tvojim roditeljima da svo troje naucite kako da bolje komunicirate I budete srecniji I efikasniji.

Nadamo se da ti je ovaj odgovor pomogao.

Puno pozdrava

Psihoinfo tim

Dijete, Mrsavljenje, Visak kilograma