Međuljudski odnosi-Psihoinfo.com

Međuljudski odnosi-partnerski i porodicni odnosi

Jako sam se obradovala kada sam cula za Vas sajt!Moj problem dotice vecinu mladih danas,ali je opet jako specifican.Zabavljam se sa deckom skoro 8 godina.Planiramo da osnujemo porodicu ali znate kako je danas,finansije nam dosta vezuju ruke.Ipak mi se volimo,postujemo i nezamislivo nam je da budemo jedno bez drugog.

Kada smo bili godinu dana u vezi umrla mu je majka (otac mu je umro jos kad je bio mali) i oda tada su nasi zivoti poprimili drugaciji tok.Ja sam zavrsila fax,uz njegovu veliku podrsku,a on je morao da napusti svoj da bi izdrzavao sebe i mladjeg brata,jer roditelja vise nije bilo.Prosli smo mnogo toga zajedno,i lepog i ruznog.Ponosna sam na nas,jer smo tako mladi prosli jako teske situacije a nastavili da se volimo.

E sad,sve je to jako tesko svarljivo za nasu okolinu.Mojima je problem sto on nema fakultet,pa je problem sto se "vucemo" dugo,pa navode primere tudje,"uspesnije" dece.Kao da smo mi krivi zbog nesretnih okolnosti koje su se desavale i uticale da mozda ne budemo ko drugi paroviSvako ima pravo na svoje misljenje,ali mi tesko pada posle svega njihovo nepoverenje.Mi nismo vise deca i odlicno znamo sta zelimo.Kako da objasnim ljudima da je ovo moj zivot i da treba da ga postuju?

Zar ovaj nas staz ne pokazuje koliko smo istrajni i koliko se volimo?

S postovanjem Maja!

Postovana Majo,

Kaze se da dela govore vise od reci. Postupci vaseg mladica u teskim situacijama koje su ga snasle u proslosti mislim da mnogo govore kako o njegovoj sposobnosti da opstane u teskim okolnostima i da se snadje u zivotu, tako i o njegovoj plemenitosti prema bratu i odanosti vama. Veze kojima je u osnovi ljubav i prijateljstvo (kao sto je partnerska veza) opstaju pre svega na osnovama medjusobne privrzenosti i iskrene dobronamernosti. Naravno imovina, dobro placen posao i ostali oblici materijalne potpore su nesto sto olaksava zivot, ali svakako ne moze da nadomesti iskrenu ljubav i prijateljsku privrzenost.

Jasno vam je na osnovu napred recenog da sam i ja na strani odrzavanja kvalitetne partnerske veze cak i ako ona nosi materijalne teskoce zivljenja.

Sa druge strane, donekle razumem i vase roditelje koji prirodno ne vole da gledaju kako se njihovo dete pati u zivotu. Naravno, ostaje otvoreno pitanje da li biste u nekoj “bogatoj prilici” nasli i iskrenog prijatelja sto je za uspeh veze i braka daleko vaznije, ali to je cini mi se pitanje za vase roditelje. Na ovom mestu necu da razvijam temu eticnosti okretenja ledja nekome ko nas je u proslosti podrzao, a mi mu okrecemo ledja kada nam vise ne treba. To je tema za sebe, ali takodje vrlo bitna. Meni se cini da je vama samima odgovor jasan, ali vas naravno muci nedostatak podrske vase okoline.

Ako dobro razumem, vi zivite sa roditeljima. Sasvim je normalno da ljudi sa kojima smo stalno u kontaktu imaju jak uticaj na nase misli i osecanja. Ljudi su po prirodi sugestibilna bica i svako je manje ili vise pod uticajem sopstvenog okruzenja.

Sta mozete da ucinite? Kao sto sam rekla na pocetku- dela govore vise od reci. Pokusajte da se zaposlite sto pre, da se odvojite od roditelja i da pocnete da zivite sa svojim deckom. Time cete postici vise stvari: sami cete se osecati odraslije i samostalnije pa vas vise nece toliko pogadjati nedostatak podrske roditelja, roditeljima cete pokazati na delu da ste dobar par, a takodje cete i sami biti u prilici da u praksi definitivno testirate koliko ste spremni za zasnivanje porodice. Bilo bi bolje da dobijanje dece malo odlozite dok ne budete sigurni da u zajednici koju cini vas dvoje stojite na “cvrstom tlu”.

Zelimo vam puno uspeha i srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

Dragi psiholozi,

jako su mi pomogli Vasi saveti,a ponajvise u tome da sam se osetila malo samouverenije i sigurnije,jer su mi reci podrske i razumevanja mnogo znacile.U trenutku kada sam Vam pisala osecala sam se jako lose jer mi je upravo podrska nedostajala.

U planu je,naravno,zajednicki zivot i trudimo se da u sto skorije vreme to ostvarimo.U pravu ste kada kazete da dela govore vise od reci.

Ono sto me je dotaklo u Vasem pismu je konacno zdravo razmisljanje o ljubavi,odnosima i shvatanje sta znaci kada nekog stvarno i duboko volis.Ljudi kao da zaboravljaju da ljubav i dalje postoji,i kao da su se svi pretvorili u proracunata i sebicna stvorenja.Vase pismo me je podsetilo da sam normalna devojka koja voli svog decka i da u tome nema niceg loseg.Hvala Vam na tome i pisacu Vam opet.

S postovanjem, Maja!

postovani
imam 45 godinu i bavim se naukom, bazicnom. tesko mogu anci drugi posao a
nemogu ni opsrtati u ovome ako se ne koncentrisem. imam dvoje dece od 7
godina, blizanci su i muza koji vec 5 godina nije radio i nije trazio
posao. mi smo ziveli u inostranstvima, selili se dva puta, zbog mog posla.
posao vise ne volim,. radim ga zbog plate. plata je mala i mogucnosti za
stabilan posao sve manje. deci treba sve vise. muz ne pokazuje nikakvu
aktivnost ni oko porodice ni oko dece ni oko sebe samog a ni oko mene. on
izgleda i deluje normalno i sve deluje naizgled dobro, jede, spava... ali
nema nikakvu aktivnost niti osobine s obzirom na to da je otac dva mala
deteta. a ja nemogu vise sama. ja sama selim, pakujem, kargo, lekari,
zdravstvo, banke, stednja i skole... strani jezici. crtanje, pevanje,
igranje (to je makar lepo)...
dobra su deca, andjeli su, ali ako ne radimo s njima nece se snaci niti
porasti u drusvu i mora se s njiam biti duze... mene skoro da ne vidjaju
zbog posla i sada vec traze da ih vodim na posao, da i oni rade, pa da ja
onda nemoram toliko dugo da ostajem...
kod kuce takodje deca i ja cistimo, kuvamo itd, muz povremeno navodno
kuva...
ali problem nije samo on vec verovatno i ja. ja od njega trazim i zahtevam
pomoc na veoma miran nacin, nikad se nismo svadjali. ali nemogu vise.
posao prezirem. vidim da je vas kolega sa stranim imenom nekakav strucnjak
za bas to, stres na poslu itd.
e ja nemogu vise ovaj stres i nezivesnost, jer od mene i moje plate zavisi
nas 4oro i ja nemogu vise. ideja o iniostranstvu i nije bila moja, verujte
mi, to je ideja mog muza. i on tako sedi kod kuce, internet, downloaduje
nonstop nesto, korisno i za decu ponekad i neke utakmice itd ali...
dakle, posao ...
ja sam MD Phd. i izgleda da sam pogresila. ima li ikakve sanse da se sa 45
godinom nekako prekvalifikujem i pocnem ispocetka? dali da pokusavam uopste?
nemam snage ni plan da napravim, ni da krenem u eksperiment na poslu niti u
kupovinu za decu ni nista...
molim vas pomozite mi.
kako da se resetujem i reorganizujem?
ima li ikakve sanse da se pocne sve ispocetka?

hvala unapred
Lela

Postovana Lela,

Sanse uvek postoje, ali kakve to treba videti. Ono sto se moze je da se vasa zivotna situacija proanalizira, zajedno sa vama- naravno, a onda cete, kada jasnije sagledate situaciju i sve mogucnosti koje imate, moci da donesete pravu odluku. Posao psihologa nije da klijentu kaze sta mu je ciniti, vec da pomogne da klijent postigne bolje razumevanje sebe i svog okruzenja i da zatim donese najbolju mogucu odluku. U vezi sa tim, rekla bih da ni jedan ozbiljan psiholog ne moze da kaze nikome, pa ni vama, ima li nade za njega. U principu za svakog ima nade, a koliko- to zavisi od toga sta se i koliko radi na promeni nepovoljne situacije.

A sada konkretnije u vezi sa vasim problemom. Najpre, mislim da bi bilo vazno da otvoreno razgovarate sa suprugom o onome sto vas muci. Iz vaseg mejla mi nije jasno da li ste to vec pokusavali i na koji nacin, kao ni kakvi su bili zakljucci ako jeste? Deluje mi (tesko je biti siguran na osnovu jednog mejla), da je vas odnos sa suprugom glavni izvor problema. Postoje nacini da se klijentu pomogne da ostvari bolju komunikaciju i da pronadje resenje za nezadovoljavajuce relacije, ali za to je potreban veci broj kontakata i nekakav rad na tome ( u smislu analiziranja situacije a zatim predlaganja alternativnih postupaka).

Sto se tice prezasicenosti koju osecate prema poslu, to moze da bude posledica opste preopterecenosti i strucno se naziva “burnout”. Kao sto rekoh, moze da bude- ne tvrdim da definitivno jeste, jer nemam dovoljno informacija. Zato vam ne bih za sada savetovala da menjate posao, jer ako je burnout u pitanju, to verovatno ne bi resilo problem. I taj problem u vezi sa poslom bi trebalo proanalizirati i videti sta je moguce uciniti da se stvari poprave.

Sto se vaseg supruga tice, nije mi jasno da li je on oduvek bio tako “pasivan”(ako tako mogu da se izrazim) ili je taj problem nastao u nekom trenutku u proslosti? I tu mi nedostaju podaci da bih mogla da zakljucim sta je u pitanju.

Sve u svemu, ne cini mi se da je vas “slucaj” tezak, ali mislim da ima nekoliko polja na kojima bi se moglo intervenisati. Na zalost resenje nije moguce dati u jednom mejlu.

Mi radimo coaching u oblasti problema zivljenja, u sta rekla bih, spada i vas problem. Coaching obavljamo putem mejlova i chat-a.

Na zalost zbog drugog, redovnog posla, kolega (“sa stranim imenom”:-)), nije u mogucnosti da radi direktno sa vama, ali je ukljucen u coaching kao konsultant.

Srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

...........................................................................

Dobar dan.

Nisam se zaljubila,ali sam sigurna da sam zavolila osobu koja i prema meni ima malo osjećaja.No taj dečko je još zaljubljen u bivšu curu, i zaželim mu da mu ta veza opet uspije, jer i to želi, tako da i on bude sretan a i ja da oslobodim misli od njega. Tako da mogu opuštenije dalje živjeti, i tako da on me ne zove više, jer mi je lijepo razgovarati s njim i neda mi se mu reč da me ne zove više.jer mi je lijepo snjim iako znam da u mislima ima bivšu curu, i da svako tolko će ju tražit, i ona će tražit njega i to me na kraju iritira.jer on živi s tim ciljem pošto ju voli da uspiju opet imati vezu s njom. neznam ni ja više dali da živim u nadi da se zaljubi u mene i zaboravi nju, i tako si propuštam druge prilike. A najteže mi je zbog toga jer kad nema njezine bivše cure me uvijek traži, želi vidjet, nazove...i zna da bi ja htijela imat vezu s njim ali bez njegove bivše cure.

Unaprijed se zahvaljujem.

Postovana,

Zamislite situaciju da ste u prodavnici i zelite da kupite bluzu, a onda vam prodavac kaze da ako zelite mozete da paltite, a ako ne zelite ipak mozete da uzmete bluzu i takodje zadrzite svoj novac. Sta biste uradili? Verovatno biste, kao i vecina drugih ljudi, uzeli bluzu ali i zadrzali novac. Zasto da ne? Pa to vam je ponudjeno!

Mladic koji vas privlaci moze da dobije sve- pa zasto bi onda birao?!

Sa druge strane vi ste sebe samu stavili u situaciju da neko drugi, a ne vi, raspolaze vasim vremenim i vasim emocionalnim resursima. Kao sto ste i sami rekli, vi cekate njega umesto da potrazite mogucnosti za neku drugu, zdravu vezu. Tu nije u pitanju samo gubitak vremena, vec pre svega emocionalno ulaganje. Vi se dvoumite i mucite pitanjima koja su izvan vase moci odlucivanja. Vasa sreca zavisi od njegove, i samo od njegove odluke.

Sta mozete da uradite? Pre svega mozete da izadjete iz pasivne pozicije nekoga ko prihvata ono sto mu se “servira”. Mozete da mu kazete sta prema njemu osecate i sta vas muci, kao i sta biste zeleli. Takodje mozete da definisete neke uslove. Bilo bi normalno da za svoju lojalnost ocekujete da dobijete i njegovu lojalnost. Jasno, nije lako postaviti uslov “ili ona ili ja”, jer ova nerazjasnjena situacije vama ostavlja nadu da ce se on mozda zaljubiti u vas jednog lepog dana kada ustanovi kako ste vi divna osoba koja njega obozava bez ikakvih uslova…ali, da se vratim na pocetak mejla- zasto bi neko platio bluzu koja mu se svidja, ako svakako moze da je uzme a da pri tome ne mora da plati?

Ukoliko je postavljen uslov da se mora nesto dati da bi se nesto dobilo, onda je to takodje i test koliko je toj osobi stalo i ona moze da reaguje na dva nacina- ili ce odustati od razmene- sto znaci da joj nije bilo jako stalo, ili ce dati to sto se trazi i zauzvrat dobiti ono sto zeli. Znate, postoji tu jos nesto- kada nesto naprosto dobijemo na tacni (pladnju) cesto to bas i ne cenimo koliko bismo trebali i koliko to zaista vredi.

Srdacni pozdravi

Psihoinfo tim

.................................................

Poštovani,

molim Vas za savjet kako se ponašati u slijedećoj situaciji:

prekinula sam s dečkom zbog njegovog ponašanja,jednostavno se izobliči kad nešto nije kako on hoće,

  svaki slobodan trenutak moram provesti s njim,ako idem u shopping sa 2-3 prijateljice on mora ići sa mnom,sve svoje obaveze prekida zbog mene,ako idem na frizuru on će se pojaviti i sjediti u friz.,provjerava gdje sam ,ako se ne javim na mob zove redom sve prijateljice, u stanju je ići za mnom,pratiti me , pričati,ponavlja onda stalno jedno te isto satima, ne može se kontrolirati,tada me ponižava ,govori da sam ovakva i onakva u pravilu neke stvari koje nemaju veze sa mnom,doslovno ne želi napustiti stan ili kafić ako mu kažem da ode da ga ne želim slušati,u stanju mi je poslati desetke poruka

i zvati me 10 tak puta.nije fizički nasilan,u principu je neverojatno kako verbalno "poludi " i sve to govori

i  radi jer me "voli.",prošla sam s njim strašno težak period , koliko god se ja trudila s njim pričati,tražiti razloge zbog kojih se tako ponaša, on tvrdi da je svega svjestan, da  se trudi, ali nažalost kad se više ne može suzdžavati ,pukne. zbog posla putujem, ja sam samostalna,radim,imam auto, društvena sam ,jako komunikativna, volim izlaziti,družiti se ,upoznao je sve moje prijatelje,družio se s njima,ali uvijek mi predbacuje tih nekoliko trenutaka kad sam ja izašla bez njega,s prijateljicama,sestrom.stariji je od mene 8 god,jako je romantičan, ja i ne toliko. uvijek kad napravi nešto takvo vraća se s ružom i misli da će time riješiti problem ,a to mene izluđuje.

Mislim da je opsesivno-kompulzivan, anksiozan ,ne znam, ali od prekida nije prošao niti jedan dan da mi nije poslao poruku .Rekao je da će cijeli život biti tu negdje oko mene ,a ja želim biti na miru.

u jednoj od poruka je rekao da je krenuo na psih.terapiju, ja na njegove poruke ne reagiram jer ako to

napravim on odmah misli da je sve riješeno - jer ja sam ta koju on čeka cijeli život koji bez mene naravn nema smisl itd, ali ako i ide na terapiju to radi samo zato jer sam mu ja rekla da mu je krajnje vrijeme.

Sve što radi ,luta po gradu, po mjestima gdje smo išli da naleti na mene .kao slučajno.

Želim imati svoj mir,biti slobodna,ne mogu promijeniti br.poslovnog tel,( privatni sam već promijenila zbog njega).

Recite mi , da li mislite da je to samo ponašanje zaljubljenog čovjeka-38 godišnjaka?

on inače normalno funcionira,radi posao koji voili,umjetnički je orijentiran,u 90% stvari smo savršeno odgovarali jedno drugom,interesi,komunikacija dok se ne dogodi njegov "moment, živi sam u stanu ,jaako je uredan, jako dugo i često pere ruke

Možete li mi reće da li iz svega tog možete nešto zaključiti?

kako da se ponašam ako mi i dalje bude slao poruke,čekao me ispred zgrade,samo da me vidi,bez obzira što ja njega ne želim vidjeti?

hvala

Pozdrav

Eda

Postovana Eda,

To nije normalno ponasanje zaljubljene osobe- posebno ne ako ona ima 38 godina (=potpuno odrasla osoba).

Ono sto je sigurno je da vas bivsi (?) partner ima OZBILJAN psiholoski problem. Za njega bi bilo dobro da se sto pre obrati psihoterapeutu (psihologu ili psihijatru).

Takodje je sigurno da vi ne mozete da mu pomognete da postane “normalan”partner. On mora najpre da resi svoje (ozbiljne) psiholoske probleme da bi uopste bio funkcionalan u zajednici sa bilo kime.

To je ono u sta sam sigurna. Ono u sta nisam sigurna je da li je on “u vasoj glavi” bivsi ili sadasnji partner. Naime, cini mi se da vi i dalje gajite nadu da je to normalno ponasanje ili da ce ga “proci” bez ili sa psiholoskom pomoci kroz kratko vreme. Ne bih da vas razocaram, ali mislim da je dobro za oboje- i za vas i za vaseg (bivseg) partnera, da znate da je njegov problem: 1-ozbiljan, 2- za vezu destruktivan, 3- verovatno (u to sam 90% sigurna) zahteva dugotrajan (visegodisnji) ozbiljan rad sa psihoterapeutom i to samo ako vas partner ozbiljno zeli da resi problem i ozbiljno se posveti terapiji. Jer pravilo psihoterapijskog rada je da nema izlecenja ukoliko se osoba koja je na terapiji ozbilno i iskreno tome ne posveti.

Sto se tice saveta sta konkretno treba da ucinite, to je mnogo delikatnije pitanje. U principu, ne bih iskljucila agresivno ili autodestruktivno ponasanje vaseg partnera ukoliko ga definitivno odbijete ili na bilo koji drugi nacin “razocarate”(uostalom to ste vec iskusili sa njegovom verbalnom agresijom). Mogu vam jedino savetovati da ga , za svoje dobro, izbegavate; da ga ,za njegovo dobro, podrzite da se obrati psihoterapeutu; i da za opste dobro pripremite br. telefona hitne sluzbe u slucaju da zapreti samoubistvom ili nasiljem. Ukoliko vam kaze da ce se ubiti ili povrediti nemojte oklevati da pozovete strucnu sluzbu. Isto vazi i za pretnju nasiljem.

Ukoliko i dalje niste sigurni sta je najbolje da ucinite, mislim da bi vam koristilo da se posavetujete sa klinickim psihologom, licem u lice.

Ne preporucujem vam da ovaj mejl pokazujete svom (bivsem) partneru, jer moze isprovocirati burnu reakciju.

Sa nadom da cete uspeti da nadjete resenje za svoj problem,

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

.....................................................

Postovani,
Ja sam 41 godinu stara,solidno obrazovana,imam dobar posao,jos uvek zivim sa roditeljima(od septembra naredne godine prelazim u svoj stan).Moj decko 39,zivi sa majkom i sestrom,radi manje placen posao od moga.
U vezi smo dve i po godine.Sa njegovom majkom i sestrom sam do skora imala korektan odnos.Ja sam se trudila da se mnogo ne intimiziram,ljubazna i kulturna.Pre godinu dana,moj decko me je pitao da li zelim da zivimo zajedno,ja sam pristala,a kada je dosao planirani mesec useljenja..."Znas mami treba novac za sredjivanje stana".Prodje 6 meseci od toga,ja ga pitam sta bi sad? "Pa lepo mi je ovako,ne bih da menjam".Elem,majka je dominantna,iako tako ne izgleda.Nikada neda da mi njen sin kuva kafu (on to ne zna),uvek obigrava oko mene,jelo,pice,brizna je .Da ne duzim.Pre neki dan sam prenocila u njegovoj sobi ( ne radim to cesto)i kada smo kasno popodne ustali,i na njegov poziv otisli da jedemo.. Dok sam ja ulazila (minut posle njega) ona je rekla:"Mogli ste bas nesto i da kupite da jedete" a zatim meni "sta si prevrnula tim ocima" (tek sam ustala).Ja sam bila zatecena,kulturno sam joj odgovorila da sam se tek probudila.On nije ni rec rekao.Kasnije te veceri,odbila sam da idem kod njega,da ne smetam."Ne ne smetas,keva malo gundja,i meni se smucio ovakav nacin zivota".Desavalo se i ranije da na moje dobar dan(ona u kuhinji nesto radi),pa jos jednom dobar dan,dobijem kroz zube -zdravo,a da me ne pogleda.Sve u svemu,dajte mi savet,kako da joj lepo kazem da prema meni ne sme tako da se ponasa,jer zaista ne sme.Mislim da sa deckom o tome ne vredi razgovarati.Hvala vam puno unapred.
Pozdrav,
Suzana

Postovana Suzana,

Problem o kojem pisete je prilicno cest, cak bih rekla tipican za uzrast odvajanja od roditelja. Zbog teskih prilika u zemlji, kod nas se taj problem javlja cesto u nekim tridesetim umesto dvadesetim, ali naravno i dalje ima svoje tipicne karakteristike.

Tako i u Svetom pismu pise (da parafraziram) da ce se covek ili zena odlepiti od roditelja i prilepiti za supruznika. Psihologija bi to prevela ovako: Osoba, da bi bila zrela za osnivanje zajednice sa partnerom, mora da integrise roditeljske uticaje na takav nacin da mu(joj) ne ugrozavaju individualnost. Osnivanju porodice (ili zajednice sa partnerom) mora da prethodi i da bude zavrsen tzv. proces individuacije. Individuacija podrazumeva preispitivanje svih uticaja koji su “utkani”u nasu licnost tokom detinjstva (a glavni su roditeljski uticaji), procena tih uticaja sa stanovista njihove opravdanosti i dobrobiti za nas i odbacivanje losih a zadrzavanje dobrih, kao i povezivanje svega toga u jedan zreo i koherentan sistem osobina i stavova. Sta hocu da kazem ovim kratkim teorijskim objasnjenjem? Zelim da istaknem da ako osoba nije “raskrstila”sa sobom sta je i ko je (dete svojih roditelja ili partner i mozda buduci otac) i kakvi su joj ciljevi, sta zeli od zivota (da ostane “mazen i pazen” kao dete ili da preuzme slobodu ali i odgovornost odrasle osobe)- onda nece znati ni kako da se postavi u konkretnoj situaciji.

Odnose izmedju vas i majke vaseg decka ne biste trebali vi da resavate. To je zadatak vaseg decka. Da je on zreo za vezu i samostalan (=slobodan ali i odgovoran), on bi se nedvosmisleno opredelio za zivot sa partnerkom (vama) a ne sa majkom (u ulozi deteta).

Smatram da je problem koji imate sa majkom vaseg decka u stvari zgodna test situacija koja vam moze pokazati koliko je vas partner zreo za vezu.

Da sam na vasem mestu suocila bih ga sa izborom. Ukoliko izabere majku bice vam jasno da ne mozete ocekivati da se u buducnosti ponasa kao zrela i samostalna osoba. Naravno, odluka je na vama- da li cete imati partnera koji prihvata partnersku ulogu i sve odgovornosti koje idu uz nju ili ne.

Sa nadom da cete naci resenje za svoj problem,

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

Hvala vam puno! Vec ste mi pomogli.Javicu vam se kad budem pocela da "resavam problem".
Srdacan pozdrav,
Suzana

............................................

POŠTOVANI PSIHOLOZI


    Pošto nisam znala kome da se obratim za pomoc ,tražeci po internetu ,
naišla sam na Vas i odlucila da Vam se obratim, sa nadom da cete uspeti da
me usmerite na pravi put.

Imam 40 godina, udata, imam sina koji ovih dana puni devetnaest godina. Zaposlena sam. Živim u zajednici sa svekrvom koja je jedan od uzroka mojih problema. Moj problem se ne može svrstati kao jedan vec je on vezan I predstavlja jednu veliku celinu, koja se ovih dana povecava i imam osecaj da ce da kulminira.
    Da krenem od pocetka. Kao što se vidi veoma mlada sam se udala za ljubav
svog života ( bar sam tada tako osecala ) za osobu koja je bila 15 godina
starija od mene.Njega sam doživljavala kao cvrstog , stabilnog, snažnog
coveka koji ce moci da mi pruži ljubav poštovanje i da mi bude oslonac i
podrška u životu. Pošto je moja zaljubljenost dugo trajala ja nisam
primecivala da taj covek nije ono što sam ja ocekivala ili sam samu sebe
zavaravala. Shvatila sam da je on veoma statican ne ambiciozan živi u nekoj
monotoniji i melanholiji ,od života ne traži nešto posebno kada mu se nešto
ponudi prihvata ,ali samo ako on ne mora mnogo da ucestvuje. Za mene kaže
kako sam super aktivna kako ja imam puno ideja koje on ne može da isprati.Tu
nastaju problemi svace za svaku sitnicu koja se tice kuce. Ovakvo stanje
traje vec desetak godina unazad, ja sam se borila lavovski za svaku promenu
i napredak, ali sada više nemam snage, prelazim u melanholiju,a to nije
stanje u kojem se dobro osecam. Sve ovo povlaci sa sobom i naš intimni odnos
koji je blago receno grozan. Na sve ove probleme obratila sam se njemu u
nadi da to možemo da rešimo razgovorom ,ali naši razgovori su se završavali
svadjom ili njegovom slavnom izjavom kako sam za sve ja kriva i da on tu
nemože ništa. Pokušavala sam sebe da preispitam i da vidim gde sam ja tu
pogrešila ( iako se tako ne osecam) ali moja potraga za greškom se
pretvorila u zacaran krug gde samo ja sebe potcenjujem,omalovažavam,i osecam
se manje vrednom.
    Pored ovoga tu se nalazi i moja svekrva koja živi u našoj kuci. Šta da
kažem za tu osobu koja je od mog dolaska u tu ku?u bolesna i zbog toga ona
ne može da radi ništa. To znaci bukvalno ništa,cak ni svog jedinig unuka
nije bila u stanju da cuva,ali zato je na prvom mestu na lestvici prioriteta
u svemu pa i kada nam dodju prijatelji da vodi razgovore sa njima ( ona sve
zna najbolje ).Ni jedno letovanje bilo kakav odmor ne može da se organizuje
a da ona ne napravi scenu umiranja ,pa mi jadni potrošimo telefona da bi
izorganizovali njoj negu. Isto se dešava i kada popusti pažnja prema njenoj
licnosti opet scena umiranja. Poseduje svoju sobu , ali u njoj boravi samo
preko noci a preko dana boravi u dnevnoj sobi u ležecem položaju ,naravno
ona je bolesna. Možete zamisliti moj dolazak u kucu i prvo što vidim je ona
kako leži u stanju da ce svakog trena da ispusti dušu. TIPICAN
HIPOHONDAR.Sve je to doprinelo da ja tu kucu osecam kao zatvor u kojoj ja
izigravam kucnu pomocnicu ,i pomogucstvu da što manje pricam to bolje, u
koju ne želim da dolazim posle posla i koju ne doživljavam kao dom. I po
ovom pitanju sam više puta pokušala da pricam sa suprugom da pokušamo da to
promenimo ili da napravimo neki kompromis ,ali opet ona njegova famozna
recenica « Ja tu nemogu ništa ne mogu da je promenim».
    Ovo su samo ukratko sažeti moji problemi ali toga tu ima jako mnogo.Ne zam
kome konkretno da se obratim ,zato što se ja vec osecam ugroženo i fizicki i
psihicki osecam da gubim tlo pod nogama a sama ne mogu da nadjem izlaz. Želim
da izadjem iz svega toga ,da izadjem iz kuce, pa makar nemala za hleb, želim
samo malo mira i spokojstva. Mislim da bih mogla da napustim tu kucu iako
sam u nju uložila svoje najbolje godine,strah me je novog pocetka jer osecam
da nemam više životne snage.Normalno tu je imoje dete koje ne znam kako bi
reagovalo na takav raskid. Neznam kako bi reagovao jer bih ga morala
ostaviti kod oca u kuci jer bi sebi morala da tražom krov nad glavom i da
pocnem sve iz pocetka sa ne tako velikim sredstvima.
    Molim Vas procitajte ovo pismo i pomozite mi da nadjem svoj put svoju srecu
i blagostanje, svoje duševno spokojstvo. Unapred Vam se zahvaljujem.

Nadežda

Postovana Nadezda,

Mada je (sudeci po vasem opisu) ponasanje vase svekrve prema vama vrlo lose, to nije problem koji biste vi trebali da resavate. Naime, problemi u odnosu roditelja prema supruzniku su stvar kojom bi trebao da se bavi onaj ciji su to roditelji, dakle u vasem slucaju- vas suprug. Medjutim, jasno je, da vas suprug ne ispunjava svoje supruznicke, pa ni roditeljske obaveze, berem ne u meri i obliku koji odgovara vasim potrebama i ocekivanjima.

Dakle, problem u potpunosti lezi u odnosu izmedju vas i vaseg supruga.

Sta mozete da preduzmete (rekla bih i morate, s obziroma da vec patite i psihicki i fizicki)? Mozete da se, najbolje zajedno sa suprugom, obratite psiholoterapeutu specijalisti za partnerske ili porodicne odnose. Evo par adresa:

Savetovaliste za brak i porodicu, Ruska 4, Beograd, tel.011/265 0258

Savetovalište za brak i porodicu Palilula - od 8 do 15:30 časova ,2752-224

Savetovalište za brak i porodicu Zemun - od 8 do 15 časova , 2695-416

Ako vas suprug odbije, svakako se mozete obratiti za pomoc sami.

Sto se vaseg sina tice, on vise nije dete (mada ga vi tako “oslovljavate”u svom mejlu). Mislim da biste sa sinom mogli otvoreno da porazgovarate o problemu, objasnite mu kako se osecate i zbog cega vise ne mozete da nastavite da zivite u zajednici sa njegovim ocem, i naravno da mu omogucite da sam izabere sa kime ce ziveti ukoliko dodje do razvoda. Mislim da punoletna osoba vec i sama moze da doprinese kucnom budzetu.

Ipak pre nego sto donesete odluku sta vam je ciniti i razgovarate sa sinom o tome, bilo bi dobro da porazgovarate sa strucnjakom za partnerske ili porodicne odnose, koji je svakako kompetentniji od mene da vam pomogne da problem koji imate resite na najbolji moguci nacin i donesete pravu odluku.

Zelimo vam puno uspeha i srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim