Strah-Psihoinfo.com

Postovani,

Pisem Vam u vezi moje sestre. Od pre 6 meseci moja sestra je imala strah koji se na kraju zavrsio panicnim napadom. Odmah smo pruzeli potrebne mere i odveli je psihoterepeutu koji joj je dao dijagnozu – panicni napad. Dobila je seroxat i rivotril tablete da pije i nakon dva meseca pod terapijom bila je ponovo raspolozena, zainteresovana za zivot, srecna… Po profesiji je sluzbenik, ima vrlo srecan brak, suprug joj je vrlo posvecen i pazljiv, medjutim ima veoma problematicnu svekrvu koja joj svremena na vreme pravi probleme ali ja mislim da su to problemi sa kojima se svaka zena koja zivi u zajednici suocava. Po prirodi je vrlo osetljiva, ekstremno se brine za sve svoje najblize npr. kada nekog iz porodice zaboli glava ona ce nenormalno da se brine zbog toga i pomislice da je to neka strasna bolest. Inace, po mom misljenju je I nadprosecno inteligentna. Kada je bila mladja (tada nismo trazili pomoc psihoterapeuta jer smo mislili da joj je takva priroda) ponekad bi se zaplakala i rekla "ja bih poludela kada bi neko od mojih najblizih umro" ili bi se plasila da spava od nekakvog straha koji nam nije znala opisati. Inace u braku je vec 5 godina i sada pokusava da ostane u drugom stanju medjutim do sada ne uspeva i zato pije hormonske tablete. Primetila sam da kada pije hormonske tablete psihicko stanje joj se pogorsa pa onda nastavlja sa rivotrilom. Psihoteraput joj je ukinuo seroxat jer misli da za to vise nema potrebe. U zadnja 2 meseca kao sto sam rekla bila je prestala sa terapijom po preporuci psihoterapeuta, medjutim od pre nedelju dana (a trenutno je i pod terapijom za trudnocu) opet pije rivotril. Olaksavajuca okolnost je to sto je ona svesna svog psihickog stanja i zeli sebi da pomogne, svaki dan je u kontaktu sa svojim psihoterapeutom i to je po meni najvaznije. Trenutno je neraspolozena, nema volju ni za cim i u sebi ima strah. Juce sam pokusavala da popricam sa njom (inace samo sa mnom prica i moli me da nikako mami i ocu ne kazem da ponovo pije rivotril – jer bi se oni sekriali a ona to ne zeli iako su roditelji primetili, pretvaraju se da nista ne kapiraju) i saznam koji je njen strah ona mi je na to odgovorila da se plasi da ce da poludi, da cemo morati da je smestimo u psihijatrijsku bolnicu, da ce da izgubi posao, da ce da postane kao jedna njena skolska drugarica koja ima ozbiljnih psihickih problema itd. Ja sam joj na to odgovorila na sledeci nacin: to se nece tebi desiti jer si ti mlada i srecna zena. Imas lep brak, pazljivog muza, imas posao, ljude koje te vole a zena koju ti pominjes je imala ozbiljnih problema u zivotu i zbog toga se je tako razbolela.

Da li bi ste mogli molim vas da me savetujete kako da se mi ostali (njeni najablizi) ophodimo prema njoj I na koji nacin da joj se obracamo kada joj je tesko? Kada da popricam sa njom a da to ima pozitivan efekat? I da li biste molim vas mogli da mi objasnite da li je moguce da vremenom ona prevazidje ove probleme? Da li se panicni napadi lece zauvek?

Unapred hvala,

Zabrinuta sestra

Postovana ,

Lepo je videti kako se brinete o sestri. Takodje smatram da je veoma dobar i nacin kako razmisljate o problemu. Usmereni ste na aktivno resavanje i postavljate prakticna i korisna pitanja.

Najpre da istaknem da ja nisam psihijatar (nisam studirala medicinu) pa ne mogu nista odgovorno da tvrdim u vezi sa prepisanim lekovima. Ali svakako vasa sestra ne bi trebala da ih uzima na svoju ruku posebno zbog toga sto mogu imati neke sporedne, nezeljene efekte. Takodje morala bi svakako da se prethodno posavetuje sa strucnjakom psihijatrom i oko istovremenog uzimanja hormonskih lekova.

Kazete da vam je sestra isla kod psihoterapeuta i da su i sada u svakodnevnom kontaktu. Ipak nije mi jasno da li se ta psihoterapija svodi samo na uzimanje lekova ili njen psihoterapeut sprovodi i neki planski psihoterapeutski tretman? Ukoliko se lecenje svodi samo na uzimanje lekova to nije dovoljno. Problem koji ima vasa sestra lekovima moze samo da se ublazi ali ne moze da se izleci. Jedini oblik lecenja uzroka problema koje ona ima je psihoterapija tj. lecenje psiholoskim metodama (razgovorom i sl.) kojima se utice na to da pacijent stekne bolji uvid u sebe i promeni svoj nacin razmisljanja i osecanja o sebi i svetu.

Na osnovu opisa simptoma nisam sigurna da se tu radi o panicnom poremecaju. Meni vise lici na generalizovani anksiozni poremecaj. Radi orijentacije saljem vam link http://bs.wikipedia.org/wiki/Anksioznost. Medjutim bez obzira da li se radi o jednom ili drugom, ili pak o mesanoj simptomatologiji, najbolji tretman je kognitivno-bihejvioralna psihoterapija, koja daje dokazano dobre rezultate u lecenju ovih poremecaja.

Naravno, odluka sta dalje ciniti je na vasoj sestri, ali da sam ja na njenom mestu pre svega bih potrazila sertifikovanog kognitivno-bihejvioralnog terapeuta koji mi uliva poverenje. Takodje bih se svakako posavetovala sa lekarom-specijalistom psihijatrom o terapiji lekovima (o sporednim efektima, efektima kombinovanog uzimanja hormonske terapije i psihotropnih lekova i sl.)

Kognitivno bihejvioralna terapija koju vam preporucujem, kada se njome tretiraju poremecaji kao sto je panicni poremecaj ili generalizovana anksioznost, traje relativno kratko. Ceo tretman se obicno zavrsava za najduze par meseci. Mozete pogledati sledeci sajt radi vise informacija o kognitivno bihejvioralnoj terapiji. h

krnetic.com/pristup.html

Saljem vam i link udruzenja kognitivno-bihejvioralnih terapeuta, pa se mozete, ako zelite, raspitati konkretno u vezi sa terapijom za vasu sestru.

eabct.com/x-serbia-srabct.html

Sto se tice ophodjenja prema vasoj sestri ja bih rekla da treba da je tretirate kao normalnu, sebi ravnu osobu. Jasno mi je da iz najboljih namera, zeleci da je smirite i utesite, govorite da joj se nista strasno nece desiti i sl, medjutima to na zalost njoj ne moze da pomogne. Cak stavise moze da se oseca kao da je njeno okruzenje ne razume ili da umanjuje njene probleme. Smatram da treba ozbiljno i iskreno da pokazete sestri da vas brine to sto se desava, ali da istovremeno ne gubite nadu u izlecenje i da je svakako podrzavate da trazi pomoc. Time hocu da kazem da ne treba da sebe ili nju “lazete” kako je sve to sitnica ili kako navodno ne znate da ona opet uzima lekove i sl. Medjutim istovremeno treba da zracite snagom i uverenoscu da je te probleme koji je muce moguce resiti i da nastavite da trazite resenje cak i kada naidjete na prolazne teskoce. Uostalom to i jeste tako. Uz trud i upornost vasa sestra moze znacajno da napreduje, a koliko- to najvise zavisi od njenog truda i upornosti.

Zelimo joj puno uspeha a vas srdacno pozdravljamo

Psihoinfo tim

.............................................

Poštovani, potreban mi je savet o anksioznom poremećaju. Tačnije interesuje me pristup osobi koja pati od ovog poremećaja i koji je najbolji vid podrške i pomoći.

Kako se ponašati u situaciji kada ne sme da izadje na ulicu i da li ih treba forsirati, i kako reagovati u njihovim napadima panike.

Unapred zahvalna,

Ana

Postovana Ana,

Ako dobro razumem, neka vama bliska osoba pati od, pretpostavljam, generalizovanog anksioznog poremecaja. Da li je to dijagnoza koju je postavio neki strucnjak ili vi pretpostavljate da se radi o tome? Da li ta osoba prima neku terapiju? Da li se radi o terapiji lekovima ili o psihoterapiji?

Ukoliko pati od anksioznog poremecaja, a niste se do sada obratili strucnjaku, onda je svakako najvaznije da najpre to ucinite. Lecenje anksioznog poremecaja se sprovodi iskljucivo ili uglavnom psihoterapijom (dakle psiholoskim metodama : razgovorom, analiziranjem problema, domacim zadacima i sl.), a dokazano dobre rezultate daje kognitivno-bihejvioralna terapija.

Ukoliko osoba o kojoj je rec zaista pati od anksioznog poremecaja, a leci se iskljucivo lekovima, savetovala bih vam da ipak zatrazite i psihoterapeutski tretman, jer lecenje iskljucivo lekovima nece dovesti do trajnog poboljsanja.

Sta vi mozete da ucinite?

Najpre, svakako nemojte raditi nista na silu. Osoba koja pati od panicnih napada svakako ne odbija da izadje na ulicu iz “cista mira” i svaki tretman treba ipak da prepustite strucnjaku jer u protivnom, ako “lecite na svoju ruku” mozete samo da pogorsate stanje te osobe. Vasa glavna uloga u pomoci toj osobi bila bi u podrsci da se obrati strucnjaku, zatim u pomoci da se nadje odgovarajuci psihoterapeut kao i u podrsci da istraje u lecenju.

Vama bliskoj osobi zelim uspeh u lecenju, a vas srdacno pozdravljam

Svetlana

Da, anksioznost je dijagnostikovana jos pre godinu dana. Terapija  je iskljucivo u lekovima (u pitanju su xanax i bromazepam). Prepisao ih je lekar sa VMA.

Kada je rec o psihoterapiji nije ih bilo jer se razgovori sa psihijatrima nisu pokazali kao produktivni,.

On je voljan da razgovara sa terapeutima ali ovi kontakti nisu imali efekta. Mozda zato sto su kratko trajali  ili zbog loseg pristupa, mada iz cele situacije mogu da zakljucim da ima jako malo strucnjaka koji su specijalizovani za ovakav vid poremecaja i da nemaju neke utvrdjene terapije za njih.

Zelja za izlaskom napolje takodje postoji ali pri samom izlasku su prisutne jake vrtoglavice, javlja se visok pritisak i nedostatak vazduha

Bicu slobodna da vam postavim jos samo jedno pitanje koje se tice upucivanja na nekoga ko ima iskustva i uspeha u   lecenju ovog poremecaja, jer su nam  trenutno potrebni saveti kako nastaviti  borbu sa anksioznim stanjem. Puno sam vam  zahvalna  sto ste mi izasli u susret i odgovorili na pitanja.

Ana

Postovana Ana,

Moram najpre da razjasnim jednu bitnu stvar. Nije svaki razgovor sa psihijatrom ili psihologom psihoterapija. Psihoterapija je planski i sistematski rad tarapeuta i pacijenta na problemu, traje odredjeno vreme (obicno par nedelja ili meseci) i odvija se po odredjenim pravilima i sa upotrebom odredjenih psihoterapijskih postupaka. Ja ne znam da li je psihijatar koji je razgovarao sa vama bliskom osobom, radio psihoterapiju ili je to bilo naprosto pracenje pacijenta i svodilo se na pitanja tipa “kako se danas osecate?”ili “sta ste juce radili?”.

Strucnjaka nije malo, ali na zalost kolege ne rade dovoljno na edukaciji stanovnistva po pitanju kome se obratiti ako imate odredjeni problem. Naime nije svaki vid psihoterapije odgovarajuci za svaki problem.

Konkretno u radu sa anksioznim poremecajem najbolje rezultate daje kognitivno-bihejvioralna terapija. Na zalost konkretno taj poremecaj se bolje tretira u kontaktu licem u lice, pa vam ne mogu predloziti nasu pomoc preko interneta. Mozete da se obratite udruzenju kognitivno-bihejvioralnih terapeuta Srbije i da se raspitate o mogucnosti tretmana. Nadam se da vam oni mogu predloziti odgovarajuceg terapeuta. Saljem vam link:

eabct.com/x-serbia-srabct.html

Ukoliko vam je problem da platite psihoterapiju u privatnoj praksi, mozete da pokusate na nekoj od drzavnih institucija. Jedna adresa je Institut za mentalno zdravlje, Palmotićeva 37, tel. 011/3307-516

Druga je (ukoliko se radi o mladoj osobi) Odeljenje za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju, KBC Dragisa Misovic, Beograd.

Naravno mozete potraziti pomoc i u nekoj drugoj instituciji, kao i kod nekog drugog kognitivno-bihejvioralnog terapeuta koji vam uliva poverenje. Obratite samo paznju na to da li se radi o sertifikovanom terapeutu, tj nekom ko je zavrsio odgovarajuci program edukacije, jer u Srbiji na zalost jos uvek nema dobre pravne kontrole privatne prakse.

Zelimo vam puno uspeha u resavanju problema.

Psihoinfo tim

.....................................................

/*Zdravo.Imam 16 godina i jedan problem u skoli razrednoj se nesmije
niko usprotiviti kada nas vrijeđa i omalovazava a svaki put kad pokusam
sve se zavrsi neuspjehom jer poslije njenih rječi me strašno boli
stomak,imam grčeve u nogama i bolove u glavi posto do kuce putujem busom
oko 25 minuta mislim da cu povratiti a nisam osoba koja ne podnosi
vožnju čak uživam u vožnji ali tad vjerujte zna biti teško pa vas molim
da mi pomognete*/

Postovani,

U vasem pitanju vidim dva problema. Prvi je to sto vas razredna vredja (a to jeste problem koji svakako treba da se resi) i mislim da biste pomoc trebali da potrazite od direktora skole. Predsednik odeljenske zajednice i mozda jos nekoliko ucenika (bolje onih sa odlicnim uspehom) trebali bi, po meni, da ugovore sastanak sa direktorom i da mu predoce problem i zatraze pomoc.

Sto se tice vase psihosomatske reakcije posle sukoba sa razrednom, to nije nista cudno. Neki ljudi (a izgleda da ste i vi takva osoba) na probleme reaguju somatski (=telesno). To u principu moze da bude problem jedino ako ste izlozeni dugotrajnim i vecim stresovima pa se ti stresovi, da tako kazem, “nakupe”u organizmu u vidu trajnih promena u funkcionisanju, pa vam naprave neku psihosomatsku bolest ( tipa cira na zelucu, alergijskih reakcija, secerne bolesti i sl.). Dakle, ako nemate neku hronicnu bolest, mislim da ne treba mnogo da se brinete. Ipak, dobro je sto ste me vec sada pitali u vezi sa tim reakcijama. Dobro je da obratite paznju na to da imate sklonost da reagujete psihosomatski, jer ako se javi neka bolest moci cete brze da reagujete i obratite se psihologu za pomoc (neku vrstu psihoterapije za psihosomatske poremecaje).

Ako zelite da preduhitrite razvoj neke psihosomatske bolesti mozete vec sada da posetite psihologa i raspitate se da li moze da vas nauci kako da na funkcionalniji nacin reagujete u stresnim situacijama i kako da postignete bolji uvid i kontrolu emocija.

Zelimo vam puno uspeha.

I srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

.................................................................

Ovom prilikom zelim da vam se obratim za savet koji mi je veoma znacajan.
Krenucu od samog pocetka:
Zovem se Dragan,imam 25 godina i apsolvent sam na Visoj poslovnoj skoli u Beogradu.Moji prvi problemi su nastali krajem posledneg semestra i manifestovali su se prvo kao blagi a potom i hronicni zdravstveni problemi.Bilo je tu svega: stomacne tegobe,gubitak apetita, konstantne vrtoglavice,a sve uz izvesnu dozu straha jer sam tada ziveo sam u stanu i nije bilo nikoga da mi se nadje kad mi je potraban.Ubrzo su usledili u drugi problemi: glavobolje,zamucen vid, nesanica,probadanje u grudima,gubitak daha.Naravno,kao zabrinuta osoba,sto pre sam se obratio lekaru koji me je poslao da odradim sve ama bas sve: krvne analize,gastroskopija,magnetna rezonanca i skener...sve.I naravno sve je ispalo ok tako da su me na kraju svega ( otprilike aprila 2007. ) poslali kod psihijatra u gradsku bolnicu.Tada mi je postavljena dijagnoza \" anksiozna depresija sa poremecajem licnosti\".Prepisani su mi Zoloft,Lorazepam i Englonil.Prihvatio sam to i pio otprilike mesec dana.Teskobe su prestale ali ja sam se osecao sasvim bezivotno.Nisam imao sposobnost rasudjivanja, koordinacije u prostoru...kao da sam bio pijan 24h dnevno,laicki receno.To je bio prvi razlog zasto sam prestao sa terapijom.S druge strane sam se malo bolje informisao o ovom poremecaju i saznao da u terapiji jako dosta pomaze komunikacija sa psihijatrom.Toga nije bilo medju nama jer i kad mu se pozalim da sam lose spavao on mi pojaca dozu leka.
Odmah potom sam otisao kod psihijatra koji ima privatnu ordinaciju.To sam uradio po preporuci prijatelja.Ovaj mi je preisao Zoloft,Xanax i Maprotilin.Sve je bilo super.Nije mi pojacavao dozu,pricali smo i ja sam dosta toga shvatio u vezi svog problema.Ipak,smucilo mi se da vise samo pricam i radim njegove male testove.Nisam zeleo da pijem lekove vise jer ne volim da pijem lekove.Prekinuo sam odlaske kod njega iz dva razloga.Prvi,kada sam ga pitao sta misli o meni kao osobi ne bih li saznao nesto novo ( mnogo sam samokritican) on je rekao da je fasciniran mojim karakterom,da nije upoznao nikoga slicnog meni,ko tako bistro i stalozeno razmislja,ko krije toliko ljubavi u sebi,ko je tako kreativan i inteligentan kao ja.Onda sam se zapitao - Sta ja onda radim ovde?Drugi razlog je bio finansijski jer su njegove usluge isuvise skupe za moj dzep.
Od tada takoreci \"guram\" kroz zivot sam, na svoju ruku.Rekao sam sebi da mogu sam sve da preguram.Nisam pod pritiskom,ne znam odakle tolika napetost kod mene ali je uvek ima.
Evo kako ja i moji najblizi sagledavamo moj zivot:
Oduvek sam bio miran i povucen tip.Ipak,u drustvu volim da dominiram i veoma sam socijalan.Medjutim u zivotu imam nekoliko fobija a najace su izrazene strah od visine i duboke vode ( otprilike preko 2m).Veoma sam neodlucan i stalno se dvoumim kada nesto treba da uradim.Plasim se autoriteta,jakih osoba.Uvek im prilazim sa izvesnim strahom.U stvari,strah u meni dominira.Plasim se svega i svacega,ako mogu tako da se izrazim. Poceo sam da se plasim raznih bolesti i smrti ponajvise.Tako i danas kad me nesto zaboli ja to nesvesno preuvelicavam.Kada se uverim da nije nista krene neki drugi problem.Moji roditelji kazu da je to sve zbog mog zatvorenog nacina zivota.Malo izlazim,slabo se krecem...sve ono sto rade mladi ja radim duplo manje.
Javio sam vam se zbog saveta.Stanje se naprasno pogorsalo.Stomak me muci i ne mogu da jedem.Imam jake aritmije koje do sad nisam imao.Cak sam prestao da pusim i pijem kafu.I alkohol mi semta.Osecam stalnu omamljenost i pospanost.Povremeno gubim dah i ne mogu da radim nikakve fizicke poslove.Osecam se kao starac.
Izrazio sam zelju da posetim PSIHOLOGA pa me interesuje je li to pravi korak za mene?Ne zelim nekoga ko ce opet da mi prepisuje lekove.Ne zelim ih!I ranije sam pitao doktore opste prakse da mi daju uput za psihologa ali oni mi uporno govore da mi on nije potreban vec da se konsultujem sa svojim psihijatrom.
Da li bi mi pomogao PSIHIJATAR u mom slucaju?Spreman sam na sve sem naravno na lekove.Zapostavio sam sve svoje obaveze trenutno da bih konacno nasao vremena za sebe.

Unapred vam se zahvaljujem!

Postovani Dragane,

Na osnovu velikog broja pitanja koja dobijamo, mogu da primetim da se praksa lecenja psiholoskih problema u Srbiji vrlo cesto svodi iskljucivo na prepisivanje lekova. Na zalost takvo lecenje ne moze da resi uzrok vecine psiholoskih problema. To ste I sami vrlo lepo primetili. Lekovi samo ublazuje simptome dok ih covek uzima, a trajnog resenja nema. Takodje, neki od lekova mogu imati I sporedne nezeljene efekte (I to ste, na zalost, iskusili), ili izazivaju zavisnost (na pr. jedan od lekova koji navodite- Lorazepam, je benzodijazepamski preparat I duzom upotrebom izaziva zavisnost (nadam se da vas je psihijatar upozorio na to)). Ovu praksu u lecenju iskljucivo lekovima donekle mogu da razumem jer je lecenje psihoterapijom (razgovorom I drugim tehnikama psiholoskog uticaja) po pravilu dosta skuplje od lekova, pa pretpostavljam da nasa osiromasena drzava nema sredstava da “pokrije”troskove psihoterapije. Mada to razumem, naravno ne mogu I da opravdam jer takav pristup zaista nanosi dugorocnu stetu ljudima. U zemljama sa boljom socijalnom politikom (kao sto je Holandija) pacijenti, na teret osiguranja mogu dobiti dobar psiholoski tretman- dobar u smislu da je dokazana njegova efikasnost I da se stalno registruju i mere efekti terapije. U Srbiji, na zalost, covek moze I da plati “debelo”a da ne dobije onaj psiholoski tretman koji se pokazao kao najuspesniji u resavanju problema koji licno on/ona ima (sto ste I sami iskusili), a sto je posledica nedostatka zakonske kontrole psihoterapijske prakse (mada moram priznati da cak ni ovde u Holandiji ta kontrola nije savrsena).

Sto se tice vase dijagnoze, tesko da mogu da tvrdim bilo sta pouzdano na osnovu jednog mejla, ali meni vasi simptomi najvise lice na generalizovani anksiozni poremecaj. No dijagnoza I nije najbitnija, jer svi ti simptomi koje navodite, a koji se nekako “vrte” oko napetosti I razdrazljivosti (psihicke I fizicke), strahova, anksioznosti, plasljivosti, fobija..sve to se najbolje I najpouzdanije resava kognitivno-bihejvioralnom psihoterapijom.

Vi ste I sami primetili da vam je pomogao razgovor sa psihijatrom. Razgovor sa psihijatrom medjutim nije isto sto I psihoterapija. Psihoterapija se takodje odvija uglavnom (ali ne iskljucivo) kroz razgovor, I pri tome je to jedan planski I u praksi I istrazivanjima potvrdjen terapijski metod za resavanje odredjenih psiholoskih problema. Dakle to nije “obican” razgovor. Psihoterapija je kao sto rekoh lecenje razgovorom, ali I nekim drugim psiholoskim metodama, kao sto su na primer domaci zadaci u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji.

Mislim da je vrlo pametno sto ste mi se obratili jer verujem da vam jedan dobar kognitivno-bihejvioralni terapeut moze pomoci. U izboru terapeuta najbolje je da se oslonite na sopstveni utisak o njegovoj/njenoj kompetentnosti da vam pomogne, ali I da se upoznate sa time da li poseduje valjan sertifikat za obavljenje te vrste psihoterapije.

Mozda bi bilo najbolje da se obratite udruzenju kognitivno-bihejvioralnih terapeuta Srbije, pa da vam oni preporuce terapeuta. Saljem vam link

eabct.com/x-serbia-acbt.html

Sa nadom da ce vam ovaj mejl pomoci da resite svoj problem,

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

............................................................................

Interesuje me da li je bilo slucajeva da se ljudi \"razbole\" tako sto odjednom dobiju neki napad straha od na primer prelaska ulice ili javnih mesta takozvane agorafobije i da im se pri tome jednostavnu oduzmu noge i da nisu u mogucnosti da nastave,pa se povlace\'ne idu nikuda iz straha . Kako prevazici ovakav problem?

Hvala. Pozdrav

Mima

Postovana Mima,

U pravu ste da se problem koji opisujete naziva agorafobija. Agorafobija je iracionalan, cesto panican strah od javnih mesta. To je iracionalan strah jer ne postoji objektivna, realna opasnost koja preti toj osobi na javnim mestima. Osoba koja pati od agorafobije, kada se nadje na javnom mestu (na ulici, u guzvi, na putovanju, u gradskom prevozu I sl.) po pravilu dozivljava jak strah jer joj se cini da ce umreti (obicno misli da ce dobiti srcani napad- infarkt), ili poludeti. Zbog tog jakog straha, ta osoba ce, logicno, izbegavati da se nadje u takvim situacijama, jer time sprecava napad jakog straha ili panike.

Taj problem nije uopste redak. Uspesno se resava kognitivno-bihejvioralnom psihoterapijom.

Sa nadom da ce vam ovaj odgovor pomoci

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

Hvala Vam na odgovoru!

Naravno da nije problem da se moje pitanje i odgovor ubace na sajt. Volela bih da i drugi vide da nisu usamljeni u ovom zaista nerealnom problemu,i da im koliko toliko pomogne i da shvate,da je ovo "mala maca" naspram zaista velikih i opravdanih problema.

Pozdrav.

Mima

Postovana Mima,

Niste me u potpunosti shvatili (ili ja nisam dobro objasnila). Agorafobija je vrlo jak I vrlo realan strah. Ako je iracionalan to ne znaci da je nerealan. Sam strah je vrlo realan- on zaista postoji. Ono sto ne postoji (=sto nije realno) je spoljasnja opasnost. Dakle opasnost ne vreba spolja realno, ali strah ipak vrlo realno postoji.

Druga vrlo bitna stvar je da taj strah ni u kom slucaju nije “mala maca”. Kao sto sam rekla taj strah je realan, jak I osoba ne moze svojom voljom da odluci da se ne plasi. Neko ko ima agorafobiju nije “besan”ili “razmazen”. To je osoba koja vrlo mnogo I vrlo realno pati I kojoj zato treba pomoci, a ne optuzivati je da ima nerealne I beznacajne tegobe.

Pretpostavljam da neka vama bliska osoba pati od agorafobije. Molim vas, nemojte pokusavati da sami, na svoju ruku “resavate” taj problem. Otidjite kod kognitivno- bihejvioralnog psihoterapeuta koji moze efikasno da izleci taj poremecaj.

Mozda bi bilo najbolje da se obratite udruzenju kognitivno-bihejvioralnih terapeuta Srbije, pa da vam oni preporuce terapeuta. Saljem vam link

eabct.com/x-serbia-acbt.html

Sa nadom da ce vam ovaj mejl pomoci da resite svoj problem,

srdacno vas pozdravljamo

Psihoinfo tim

Dijete, Mrsavljenje, Visak kilograma

I